Valjda je tako u svim sferama potrošačkog društva – uvek prodavac želi da u kesu kupca ubaci još ponešto… Ipak, na pijaci to nekako i prođe, ali kod automobila može mnogo da košta
Malo je onih koji ne znaju seriju Vruć vetar. Ipak, pretpostavljam da nisu svi baš tako opsesivni kada je praćenje domaće TV produkcije sa kraja sedamdesetih godina u pitanju, pa možda ne znaju baš sve detalje. Ima jedna čuvena scena u ovoj seriji, kada Šurda i njegov ortak kamiondžija, ne znam kako se zvao lik, ali tumači ga Gidra, traže prenoćište. I tako njima, dvojici kamiondžija koji hoće samo da prespavaju, nude u nekom luksuznom hotelu i tretmane masaže, sparig partnere za tenis, bazene, pola sata jahanja kroz šumu... I naravno sve to po ceni koja daleko prevazilazi ono što dvojica kamiondžija žele da izdvoje za jedno noćenje.
Setim se uvek toga, zato što ta scena u ovoj seriji veoma lepo parodira našu svakodnevicu i to kako funkcioniše potrošačko društvo. Slično kao kada vas, istina poptuno bezazleno i nenametljivo, na benzinskoj pumpi ponude mirišljavim jelkicama. Ili kada u Meku ne možete da kupite dve stvari, jer vam uporno za samo “malo” više novca nude četiri.
Čini mi se kao da se slične stvari dešavaju i u automobilskoj industriji. Bilo je toga oduvek, ali danas ga je mnogo više nego prethodnih godina. I uvek su to “drangulije” koje vam ne trebaju. Šta će mi ambijentalno osvetljenje sa bezbroj nijansi? Šta ja imam od toga? Ako već imam ambijentalno osvetljenje, želeo bih da mi proizvođač automobila kaže koja boja se najbolje uklapa uz tu boju enterijera i da mi to ponudi. Ne želim ni da određujem intenzitet ambijentalnog osvetljenja, a kamoli boju. Eventualno, dajte mi opciju da ga isključim ako poželim.
Isto važi i za digitalne instrumente. Zašto mi se nudi pet grafičkih rešenja. I sve šarenije od šarenijeg. Od šarenila ne prezaju ni premijum brendovi, čast izuzecima. Mogu da razumem više funkcionalnih rešenja. Na primer jednostavnije i preglednije sa manje informacija, pogodno za noćnu vožnju, ili opcija sa prikazom mape navigacije. Ali šest funkcionalno identičnih, ali vizuelno različitih, a šarenih grafičkih rešenja, ne mogu da razumem. Opet bih više voleo da proizvođač automobila ima integritet da kaže od ovih pet, ovaj dizajn je najbolji, ostali su lošiji i neće ih biti. Ali ne, želja je da se udovolji što većem broju kupaca. Da se oni još u salonu zadive obiljem, pa posle ne znaju to ni da koriste.
O ostalim nevažnim stvarima da ni ne govorim. Tu ne ubrajam sisteme bezbednosti. Oni su super, neka ih, neka prate kako vozim i po potebi intervenišu. Ali odavno sam shvatio da su dobra i kvalitetna, ali jednostavna prednja sedišta, daleko udobnija od onih sa 67 opcija podešavanja. Isto važi i za upravljače sa bezbroj komandi. Na upravljaču su dovoljne komande muzičkog uređaja, putnog računara i telefona. Sve ostalo komplikuje život. Da, na Mercedes mislim kada kažem da komandama osetljivim da dodir nije mesto na upravljaču. Da, na BMW mislim kada kažem da je pojačavanje intenziteta ozvučenja mahanjem rukom potpuno nepotrebno. A uz to i ne radi…
Pomenuo sam upravo one koji treba da daju primer ostalima. Isuviše dobre automobile pravite, da bi pokušavali do kupaca da dođete tako nepotrebnim gedžetima.
I opet se setim Vrućeg vetra i kako Gidra recepcionera u hotelu pita – prijatelju, mogu li ja noćas ovde da prespavam, a nikoga da ne jašem? Isto se tako ponekad zapitam – mogu li samo da uživam u dobrom automobilu, a da mi niko pritom ne nudi drangulije koje ne želim… |
