Opet to rade – Citroen Ami je sada postao Fiat Topolino

Evo još jednog rovarenja po istoriji automobilske industrije i prepakivanja mukotrpno stečenog nasleđa

Evo još jednog rovarenja po istoriji automobilske industrije i prepakivanja mukotrpno stečenog nasleđa

Već smo nekoliko puta pisali o tome kako automobilska industrija sve više gubi bitku sa tehnokratama i menadžerima. To su oni ljudi što ne vide širu sliku jer im se pred očima nalaze tabele eksel fajlova. Možda su oni i u pravu, možda je to jedini način da velike kompanije prežive u ovim nesigurnim vremenima koja se menjaju sve brže i brže, ali rezultati njihovog rada su u najmanju ruku diskutabilni.

Dešavalo se to i pre, ali nekako se čini da su se ipak malo više trudili da neke stvari prikriju i lepše upakuju. Pa kada bi koristili neku postojeću platformu, promenili bi dizajn, dali automobilu njegov originalan izgled i karakter… Ali danas se sve svelo na menjanje amblema. I ne samo to, nego su “mic po mic” stigli do toga da se na već postojeće karoserijske izvedbe stavljaju neka slavna imena.

Tako je gradski Citroen Ami, koji je već sam po sebi oživeo staro ime u novom obličju, sada ribrendiran za potrebe Fiata, a zvaće se – Topolino!

Pretpostavljam da se sve to desilo ovako nekako: Mladi menažeri su danima “brejnstormovali” i smišljali kako da pozicioniraju svoju verziju Citroena Ami. Onda je jedan od nih rekao, pošto generalno o automobilima nemaju pojma, kako je negde na zidu u nekoj kancelariji video da je Fiat nekada imao neki model koji se zvao Topolino.

Ostali su ga začuđeno pogledali jer nikada za to nisu čuli. Svi su dograbili telefone i počeli da guglaju, a lica su im se ozarila od radosti i u trenutku su svi uglas uzviknuli – neka se zove Topolino!

Vidiš – kaže jedan mladi menadžer drugome – pa to je bio slavni Fiatov gradski automobil koji je motorizovao Italiju. Jao, pa ovaj naš neće da motorizuje Italiju, više će da bude kao neka gradska fora… Ma nema veze, šta ljudi znaju,.. Jao, kako smo to dobro smislili. Ovo je novi Fiat Topolino!

Onda su pozvali inženjere da vide kako bi mogli da malo sve to prepakuju da zaliči na nešto. Na pitanje mogu li da naprave da svetla budu okrugla da podsećaju na originalni Topolino, dobili su potvrdan odgvor. Može, ne košta mnogo.

Onda je jedan od mladih menadžera, valjda da opravda svoju nerealno veliku platu, predložio da se skinu vrata. Auto će biti laganiji, bića baš fora, a i uštedeće se. Može i to – reče jedan od inženjera - ali ostaje nam rupa od kvake. To su karoserijski delovi nije plastika, bilo bi neisplativo da to menjamo…

Može li preko te rupe od kvake da se stavi neka plastična maskica, da se malo zabašuri? Može? Super! Stavite na to mesto i italijansku zastavu, to sa zastavom uvek dobro prolazi, izgledaće kao da smo tako hteli.

Eto, to mi je jedino logično objašnjenje, možda tek neznatno karikirano, kako ovakvi automobili nastaju. Bez trunke istinske emocije, vizije i truda. Emocije se glume, tehnologija se kupuje i, što je najčudnije, na kraju to sve funkcioniše. Što bi se reklo - radi pos’o… |