Autonomna vožnja, baš kao i elektrifikacija automobila, u ovom trenutku izgleda kao nešto što će pre ili kasnije postati deo naše svakodnevice. Pitanje je samo kad…
Ne tako davno Land Rover se pohvalio kako je Range Rover Sport, uz određene modifikacije koje nisu daleko od onoga što serijski automobili danas nude, potpuno samostalno izvezao jednu od veoma zahtevnih putnih deonica u Velikoj Britaniji. Test vozač je u automobilu sedeo za upravljačem, ali ovaj put samo u ulozi saputnika. Naravno,za razliku od većine današnjih saputnika(ca), on nije imao kome da se žali na vožnju i da prebacuje šta bi i kako trebalo. Ali to je samo početak problematike kada je tema autonomne vožnje u pitanju.
Cela ta priča donosi mnogo tema za razmišljanje, pogotovo u ovim našim uslovima. Ipak, nije realno očekivati da će u skorije vreme automobili da nas voze na posao. Trenutno su naša infrastruktura i vozni park takvi, da mi jedino relano izgleda to da će možda za petnaestak godina biti moguće da se odvezete auto-putem od Beograda do Niša u potpuno autonomnom režimu vožnje.
Da ćemo već tada moći da se vozimo po gradu i čitamo novine, to već ne zvuči verovatno. Ni kada je u pitanju Beograd, ali ni kada su u pitanju manji gradovi u Srbiji. Pa možete li to da zamislite? Svi ti sistemi su projektovani da funkcionišu u nekim okvirima i uz neka ograničenja. Kako bi to izgledalo da treba do Novog Beograda da se stigne iz Kaluđerice, a o prolasku, na primer, ulicom Vojvode Stepe na Voždovcu da ne govorimo…
Pored infrastrukture, ne znam ni kako bi sve to izgledalo u paketu sa našim vozačkim mentalitetom. Kako se u autonomnom modu vožnje preko pune linije obilazi kolona automobila na semaforu i onda “umuvava na foru” preko celog pešačkog prelaza ispred prvog autmobila na semaforu? Kako se u autonomnom modu prolazi na žuto svetlo?
"Pored infrastrukture, ne znam ni kako bi sve to izgledalo u paketu sa našim vozačkim mentalitetom"
Da ne pričam o strahotama koje mogu da nastanu ukoliko je pola automobila u gradu u autonomnom modu, a ostali nisu. I tako vozi “neautnomni” iza “autonomnog”, pali se žuto svetlo, “autonomni” koči da se zaustavi jer ne sme da projuri kroz žuto. Naravno “neautnomni” je malo nervozniji na gasu, malo ne drži odstojanje i – tras! I kako bi u toj situaciji izgledala klasična rasprava posle “čukanja”? Sa kim “neautnomni” da se svađa?
Svakako da je kriv, ali se ne oseća tako, jer obojica su mogli da prođu na žuto i već bi do sada stigli kući, umesto što čekaju policiju da se smiluje i dođe da napravi zapisnik. Da galami na “autonomnog” nema mnogo smisla, on nije ni vozio. Čovek je možda i dremao…I tako njih dvojica (dvoje ili dve) stoje nasred puta, “neautnomni” se svađa sam sa sobom, a “autonomni” razmišlja o tome da bi možda stvar ipak trebao da uzme u svoje ruke.
Još jednom se ispostavlja da sva ta tehnologija dovodi do otuđenja među ljudima. Vožnja bi se pretvorila u sličnu situaciju kao kada sedite na slavi i potpuno nesvesno po peti put na telefonu otvarate Fejsbuk i gledate šta rade vaši prijatelji kojima ste u tom trenutku okruženi. I onda pomislite da nije pristojno da stalno gledate u telefon, podignete pogled, kad i svi ostali, uključujući i domaćine, nimalo uvređeni vašim ponašanjem, gledaju u telefon.
Tako bi se i kroz raskrsnice i kružne tokove prolazilo. Bez kontakta očima i pretećeg pogleda koji jasno kaže – ja imam prednost. Koja je svrha da gestikulirate osobi u drugom automobilu, ako ona u tom trenutku čita novine. Baš tako – potpuno otuđenje… Ali, bez brige, daleko smo mi još od trenutka kada ćemo u našim automobilima biti samo putnici. |
